25.01.2018

Marko Kalajanović – Glas je Božji dar prema kome moramo biti odgovorni

Prvak opere sarajevskog Narodnog pozorišta, bariton Marko Kalajanović za naš potal govori o detaljima svoje muzičke karijere, otkriva razloge posebne emotivne vezanosti za Budvu, zašto voli Beograd i koliko mu znači Sarajevo. Saznaćete kako doživljava nagrade i priznanja i zbog čega ne voli takmičenja u umjetnosti. 

 

Razgovarao: Miloš Boreta

Budvanska publika nedavno je imala priliku da uživa u glasu umjetnika koji je prve note naučio baš tu na obali mora, u starom antičkom gradu zvanom Butua.  Novogodišnji koncert klasične muzike, bio je prilika da se po ko zna koji put oduži gradu i ljudima za koje ga vezuju divne uspomene.

 

Kako su tekli Vaši muzički počeci?

 

Ljubav prema muzici prenijela mi je moja prva nastavnica klavira, profesorica Mirijana Pajović, kada sam imao samo sedam godina. Na tome sam joj beskrajno zahvalan. U njenoj klasi završio sam pripremne razrede muzičke škole. Na dečijem takmičenju „Prvi glas Budve“ 1992. godine, nastupio sam ispred hora muzičke škole Ding Ding Dong, kao solista sa pesmom „Đurin post“, koju je ona napisala. Bilo je to za mene nesvakidašnje, novo i genijalno iskustvo, koje se negde kao seme posejalo i klijalo, da bi na kraju izraslo u ljubav prema operi. Neočekivano mi je pripala Prva nagrada publike. Biti prvi u nečemu što nisi znao da umeš i možeš, u nečemu što si tek otkrio, bio je snažan vetar u leđa.

 

Ne mogu da ne spomenem i dugogodišnje pevanje u horu crkve Svete Trojice u Budvi „Sveti Jevstatije Prevlački“, u kom sam zapravo prvi put uplovio u ozbiljnije muzičke tokove, kroz prekrasnu pravoslavnu duhovnu muziku. Nakon muzičke škole i pevačkih solo nastupa u Zeta filmu 1992. i 1994. godine, bio sam pozvan u crkveni hor. Tokom prve godine gimnazije, upravo nastavnica Mira je organizovala takmičenje „Glas škole“, na kom su učesnici bili đaci našeg srednjoškolskog centra „Danilo Kiš“ u Budvi. Na tom takmičenju, ponovo sam se okušao kao vokalni solista, i ponovo osvojio Prvu nagradu publike. Bio je to još jedan snažan vetar u leđa, nakon čega sam postao član crkvenog hora.

 

Vaš kratak osvrt na prvojanuarski koncert klasične muzike u Budvi?

 

Uvek je prelepo nastupati pred svojim ljudima, pred svojom publikom i u svom gradu. U Budvi  sam proživeo neke od najlepših i najznačajnijih trenutaka koji su u meni ostavili neizbrisiv trag. U Budvi imam prijatelje koje viđam retko, ali kada se sretnemo uvek nastavimo tamo gde smo stali. Ono što je najvažnije, deo moje porodice živi u Budvi. Nastupati pred njima nešto je najlepše što jedan umetnik može da doživi.

 

Koliko je značajna podrška porodice za Vas kao umjetnika?

 

Porodica je u svakoj profesiji, pa tako i umetničkoj, ključni oslonac. Ukoliko podrške nema ili ukoliko postoje opstrukcije unutar porodice, jako je teško graditi karijeru.

Imao sam sreću i Božji blagoslov da su me majka, otac i baka od samog početka podržali. Iako možda u prvom trenutku nisu razumeli moju odluku da sve ostavim po strani i potpuno se posvetim školovanju glasa, bili su mi neizostavna i snažna podrška. Tada sam im obećao, da neću prokockati njihovo poverenje. Da nije bilo njih u izuzetno teškim a ne samo lepim trenucima, ne bi bilo ni mene ovde gde sam sada.

 

 

Nakon započetog školovanja u Budvi, nastavili ste stručno usavršavanje u Beogradu. Kakva su Vam tamošnja iskustva, zapažanja i utisci?

 

Imao sam sreću da osnovne akademske i postdiplomske specijalističke studije solo pevanja, završim kod profesorice emeritus Radmile Bakočević. Prenela mi je ne samo znanje već i veštine odnosa prema glasu, poslu i kolegama.

 

Ne mogu da izostavim pokojnog profesora Živana Saramandića koji me je učio ne samo tehnici pevanja već i umetničkom životu. Tu je i profesorica solo pevanja Anđela Saramandić, ali i neizostavni profesor Ljubodrag Begović koji je najviše verovao u mene. Podržavao me je uz sve moje moje mladalačke ideje, poput one da napravim prvi celovečernji solistički koncert nakon samo dve godine školovanja glasa. Taj koncert je bio prekretnica, nakon čega sam odlučio da napusim studije ekonomije i svu svoju energiju usmerim ka operi.

 

Tokom svake sezone u beogradskom Narodnom pozorištu otpevam nekoliko operskih predstava. U njemu sam ostvario jedanaest glavnih baritonskih uloga. Mnogo volim tu kuću, njene ljude, beogradsku publiku. U Beogradu sam proveo deo svog života, rada i školovanja. To je grad u kome imam prijatelje, u kome živi moj otac, grad kome se uvek rado vraćam.

 

Kako doživljavate titulu prvaka sarajevkog Narodnog pozorišta?

 

Sarajevo je čudesan grad, još čudesnijiih spojeva kultura i različitih tradicija. Grad prepun toplih i srdačnih ljudi.

 

Biti Prvak opere u bilo kom nacionalnom teatru, velika je čast. Prvak opere je titula, ne radno mesto. Prvak opere i solista prvog faha rade isti posao, ali se status Prvaka zaslužuje. Neizmerno sam zahvalan čelnicima ministarstva kulture, upravi pozorišta i direkciji opere, što su prepoznali moj rad, ne samo u njihovom pozorištu, već i u Slovenskom narodnom gledališču u Mariboru, Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i Narodnom pozorištu u Beogradu. Pratili su moj rad od trenutka kada sam prvi put nastupio u ulozi Renata u Verdijevom Balu pod maskama. Nakon četiri godine zaposlili su me i dodijelili počasni status Prvaka opere.

 

 

Kakav odnos imate prema nagradama i priznanjima?

 

Nagrade potvrđuju da je ono što je urađeno bilo dobro, ali da se mora u najmanju ruku nastaviti  tako. Iskreno, nisam ljubitelj takmičenja u umetnosti. Voleo bih da se takmičenje zadržalo samo u sportu. U umetnosti tada počinju da se bude demoni egoizma bez kojih je teško pobediti i opstati, ali koji nikako nisu dobri za stvaranje i kreaciju. Kreira se iz čiste ljubavi a ne iz ega i takmičarskog duha.

 

Šta savjetujete mladima koji se bave klasičnom muzikom, prije svega operom?

 

U današnje vreme kada je tržište opere sve manje, najvažnije je biti uporan, istrajan, disciplinovan i neprestano se usavršavati. Samo oni najuporniji ostaju i opstaju do kraja. Najvažnije je da solo i operski pevač poznaje svoje kapacitete i limite. Glas je Božji dar, prema kome moramo biti odgovorni.

 

Jeste li zadovoljni dosadašnjom saradnjom sa svjetski poznatim dirigentima?

 

Imao sam čast da sarađujem sa poznatim domaćim i stranim dirigentima, poput onih koji diriguju u Milanskoj Skali i Metropolitenu. Saradnja sa njima proširuje vidike svakog operskog pevača, a svaka predstava je svojevrsna majstorska radionica.

 

Kako provodite slobodno vrijeme?

 

Ovog leta, baš na Lovćenu, zahvaljujući jednom prijatelju, otkrio sam planinarenje. Šetnja po neutabanoj i neistraženoj divljini me sve više privlači. 

 

Koji su Vam planovi kada su u pitanju muzička izvođenja? Šta Vas očekuje u narednom periodu?

 

Do kraja sezone očekuju me dve premijere, jedna u Sarajevu, druga u Beogradu, kao i tekući repertoar u obe operske kuće. U planu su i neka putovanja.

 

 

Ako želiš da naučiš više o novinarstvu

Prijavi se za učešće u radionici

Kontakt